Tekst
Zalazak treceg sunca - Beogradski Sindikat 

Zalazak treceg sunca, nepodnosljiva vrelina
Brujanje masina, skucena metalna kabina
Moj svet je praznina samo kamen i prasina
I pokoje secanje, odblesci davnina
Obronci planina, sume, kristalna jezera
Moje novo okruzenje razara atmosfera
Histerije, ludila, raspada sistema
Zemlju napadaju bolesti, posast ko himera
Moja jedina dilema: preziveti il' stati
Razmatram situacije koje usledice zatim
Bespostedna borba il' spokoj u raki
Zloslutna izmaglica vec danima me prati
Ali sta su ovde dani kad vreme je stalo
I ono malo prezivelih je posrnulo i palo
Egzistencije sramne dotukle ih rane
Porok im je vodilja na putevima tame
Tela zagadjuju otrovom, svi navuceni su mahom
Obrazac ponasanja koji uslovljen je strahom.

Alarm detektora kretanja, poznat odraz na viziru
Nakaze su tu! nece otici u miru
Saljem izvidjacku sondu da preleti mracnu hordu
Obavestavam toranj da spreme se za borbu
I molim se bogu, mada sumnjam u njega
Za pokolj ili trijumf da se okonca ova beda
Primam signal iz sonde, neverovatni podaci
O neprijatelja snazi. ako postoje junaci
Nisam jedan od njih. maksimalnom brzinom
Letim ka bazi, sve do sudara s dinom
Situacija bez izlaza, nemam vremena da mislim
Kontrolu nad delom mi preuzima instinkt
Koji sumanutim trkom vodi me put otvora
U magmatskoj steni. gori pogonska komora!
Ostavljam za sobom zvuk eksplozije prodoran
Gubim tlo pod nogama, klizim ko niz tobogan.

Bolno trljam potiljak, koliko bio sam bez svesti?
U mraku trazim izvor piska, postaje sve cesci
I ko zvuk aparata kad bolesni bledi
Neprekidan, glasnik kraja koji sledi
Svetlost ... ispunjava celu odaju
Bljesak zaslepljuje oci, zenice se skupljaju
Polako postajem svestan oblika ovog mesta
Savrsen tetraedar, u centru podnozja pijedestal
Oko opisan krug meni starnim simbolima
Piktografsko pismo, sigurno staro je eonima
Kako sam dospeo ovamo? sta je ovo mesto?
Nigde ne vidim otvor!? odakle dopire svetlo?
Preispitujem se dok proucavam mural
Na jednom od zidova, opisuje ritual
Ako ga dobro tumacim ovo je neka vrsta hrama
Sves tenici formiraju krug oko piktograma
Na postolju stoji decak koji zrakom iz ociju
U zidu otvara prolaz u drugu prostoriju
U koju ulazi naoruzan odatle crtez se racva
U prikaz mocnog bozanstva i les mrtvog decaka
Obred prosvecenja? test za mlade ratnike?
Il nesto sasvim trece? al prostorija sa slike
Je mozda moja jedina veza sa povrsinom
Tom se mislju smirujem dok okruzen tisinom
Koracam ka sredistu jednakostranicnog trougla
Penjem se na postolje napetih cula
U iscekivanju cuda. stize istog sekunda
Telo prozima sila, iz ocnih duplji svetlost kulja.

Nista ne mora biti ko sto nekad je bilo. spoznaja je blizu, budi spreman za epilog, kad se vizija silnog otelotvori kroz zivot.

Taj trenutak pamticu ostatak moga veka
Kao nepregledno belilo planete vecnog leda
Kao osecaj spokojstva, miline, svetla
Skidam kacigu, trljam oci, netremice gledam
Opcinjen, sa osmehom i pogledom decaka
Zasticen i spokojan u okrilju oblaka
I nema vise ograda ni traga ljudske ruke
Ko da nevreme je iza mene, ispred mirne luke
I tako srecan ali neoprezan na tren sklopih oci
I nestadoh ko kapljica na uzarenoj ploci
I kao macem po stomaku tada presece me hladna
Slutnja kao munja grom iz tmurna neba hada
Ispred mene par prilika izlaze iz otvora
I prekri me crni oblak poput pogrebnog pokrova
Ternutak tisine i napetosti kranje
Bljesak laserskog pistolja, u levu ruku sam ranjen
Ja se prenuh u sekundi sav zaprepascen od straha
Uz talas hladne vode ko kad podigne se brana
I tada jasno kao dan shvatih sta mi se sprema
Okom trazim zaklon ali zaklona nema
Vise refleksno no svesno brzo bacih se u stranu
Punim oba pistolja vracam kacigu na glavu
Gledam suvise ih ima. bacam bombu neutrona
Ekspolozija razbija formaciju kordona
Zujanje fejzera, miris sprzenog mesa
Ne znam stvarno sta da radim kada ne znam ni gde sam
U prostoriji sam ja, ispred nepregledna masa
Dok nasumice pucam oni padaju bez glasa
Ja se okrecem ka izlazu al da izadem ne mogu
Ostar bol padam (padam, padam)... pogodjen u nogu
Da se predam? ipak ne dam zivot suvise je vredan
Grabim pistolj pucam, pucam. pao je jos jedan
I osecaj besa dok gledam grozne nemani
Ma, nek ide zivot! dodjite, sad potpuno sam spreman! i
Na interfejs vizira pada odsjaj svetlosti
Uz kapljice krvi...

Novi odred spodoba se zalece obrusava
Ja kosim kao furija, ni korak ne ustrucavam
Davno sam obucavam, sad sve mi se vraca
Likvidacija pogledom kao ostricom maca
Sada vladam situacijom, levitiram, manevrisem
Snagom svoga uma zveri dezintegrisem
Mogu da se skoncentrisem, tehnikom baratam
Razlog njihovog dolaska napokon shvatam
Zamahujem rukama, pokrecem vetar
Usmeravam kristale i formiram spektar
Jedinstvo svih energija isijavam kroz etar
Poistovecujem se sa sredinom, kameleon
Prestajem da budem... sijam kao freon!

Krecem ka povrsini iz ovog pakla. izlecem uz gejzir peska krvi i stakla

Lebdim nad pustinjom do grupacije dina
Upirem prst ka njima iz zemlje raste planina
Pod njom izviru reke, duz obala rastu s ume
Postajem natprirodna sila, prisutan za uvek
U svemiru i u svesti potomaka
Svetu knjigu pisu na osnovu odlomaka
Mog zivota, trijumfa nad nakazama sotone
Dalekih kolonija hramove krase moje ikone.