Tekst
Balada o cacinom satu - Oliver Dragojevic 

Ca je jema, sat u malom dzepu,
Takvoga sata nima vise niko,
Iz njeg’ se vrime, razlilo ka’ liko,
Ka’ vino ca je, uteklo svom cepu.

Kad’ bi caca zasta, da otare celo,
I sat bi stâ’, i mudro bi muca’,
Nije jema’ srca, da odbroji uru,
Coveku ca sidne, da umoran ruca!

Na cacinom satu, brise se i gubi,
To vrime u zlatu, i ti prsti grubi,
To vrime u zlatu, taj led ca se krece,
Na cacinom satu, vratiti se nece!

Caca se moga i bez sata snaci,
Po icu maski, po jugu u zraku,
Ali more biti, cutija se jaci,
Sa satom ca je svitlija u mraku!

Pricaju judi, starili su skupa,
Sat je bio srce u cacinom tilu,
I nije se znalo, ca to suska, lupa,
Ca to tira naprid, vrilu krv kroz zilu!

Sve dok nisu oba, ostali bez glasa,
Sve dok nije zemlja, rekla zadnje slovo,
Jos se nije znalo, ca je puklo, stalo,
Jer na njima sve je bilo jos ka’ novo!